In memoriam: Ања Јефтић (1980-2008.)

Ањина прерана смрт нас је све оставила у молчанију. Скрхани и обезумљени, али са надом на васкрсење мртвих и живот вјечни, остављени смо и перпуштени немоћи ријечи да обухвати и изрази сву дубину њеног богочежњивог бића, да артикулише празнину која остаје и нашу убјеђеност да је Ања већ причислена боговидном лику светитеља Цркве. Па, опет: немушто подражавајући њену богомдаровану преданост Ријечи, дужни смо да оставимо бар овај запис, као мало уздарје дару познавања њене личности, дару Ање.

Ања је цијелим својим бићем (била) душа, цијелим бићем чувствитељна. Њена суптилна емоционалност, са којом је прилазила цјелини ств а рности, била је бесцјена: кад год би нас труд житејских брига отргнуо од ероса и етоса хришћанства, кад год би нам срца отврднула у замешатељству грешне свакодневице, имали смо Ању: њена осјетљива душа би нас просто вратила у „трепет“ и тананост „душе хришћанке“. Њена незлобивост је била незлобивост пустињака и отачких апофтегми: Ања просто није примјећивала људску сујету и гордост, јер их она није имала: њој је (било) немогуће да у себе прими злобу свијета. Ања је (била) наш Аљоша Карамазов.

Ања је цијелим својим бићем (била) Ромејка: њен свијет се простирао од старе „Руси“, преко Великог Трнова и Ресаве, све до и од Константинопоља. У њеном свијету је Ареопагит био присутнији од лаке забаве данашњице: а преводи старца Исаије живљи од индустрије заборава. Чак је и њу Ања схватала само у оној мјери у којој су се у њој налазили трагови запретеног Логоса: у ушима су нам и даље њена тиха пјенија у којима су се плеле пр е дањске, Христочежњиве и Христочежнутљиве ромејске мелодије, које је она налазила и препознавала, које је појући миловала као одјеке још старијих, библијских напјева. Русија, њена ска с ка, њено сњеговито мачтаније, била јој је извор невјероватног надахнућа – из ње нам је написала два писма-слике-путописа, која одсликавају колико је само танана била њена душа, колико је потресно чувствовала висине и амбисе словенско-ромејског човјека. Њена вољена Херцеговина, њен Тврдош у камену и винограду – све су то за њу (биле) епифаније ромејства, једне свагда живе ???????? -е и ????????? -е наше Ање.

Ања је цијелим својим бићем служила Цркви, цијелим својим бићем била посвећена Њеном јединству. У ова смутна времена, она је својом Христољубивом личношћу спајала Бањалуку и Пале, Београд и Фочу , Херцеговину и Босну, Србију и Републику Српску : она је, можда то и не схватајући, све нас окупљала око Христа, чинила да заборавимо на своје сујете, да се, угледајући се на њу, предамо служењу Цркви. Њој ни један подвиг није био тежак и незамислив; за њу нису постојале несавладиве препреке, ако је требало да нас сабере. А ми смо, гледајући је, могли само да незнавено слиједимо њеним тра говима, да јој се нађемо при руци. Ипак, Ањину преданост јединству цркве не треба схватити као било какав релативизам: напротив, цијели њен живот је (био) позив на стварни дијалог љубави и истину која можда „боли“, али и ослобађа.

Ања је цијелим својим бићем – наша. Често овештала и скоро бесмислена фразеологија о „браћи и сестарама у Христу“ код ње је била најживља стварност: она нам је била не само пријатељ, не само сарадник, она је (била) цијелим бићем у Христу и зато цијелим бићем наша сестра у Христу.

„Васкрснућемо, ваистину ћемо васкрснути“. А они од нас који се удостоје Царства и Аврамовог наручја, видјеће тамо Ању.

В. Бартула – Д. Ђог о

***

А ко се игда роди
Њ ега неко тако жедан
А нгелима подобан

Ј единству Цркве предан
Е схатона жељан
Ф илософима сабесједан
Т о бјеше и јеси ти
И лијиног брда пјесникињо
Ћ ери ромејск а и српске Херцеговине

Д. Ђого